Holokaust i filozofija
prir. Mark Losoncz, Predrag Krstić

edno od glavnih pitanja koje je u samoj osnovi nastanka ovog zbornika jeste koliko se filozofija kao disciplina bavi Holokaustom i da li je neophodno da se više uključi u ovo polje? Ili, kako su to urednici Mark Lošnoc i Predrag Krstić predstavili, da li je pak značaj filozofije za studije Holokausta nedovoljno prepoznat? Ova knjiga svakako jeste, kako Lošonc i Krstić tvrde, pionirski korak. Sad samo ostaje nada da neće biti i jedini korak u značajnijem doprinosu filozofske misli u Srbiji ovoj temi.

Treba imati u vidu da je Holokaust i dalje nešto što teško i nevoljno promišljamo. U tom smislu je možda i najznačajni doprinos ovog zbornika upravo ulazak domaće filozofske teorijske scene u ovo polje i samim tim ohrabrivanje drugih da se ovom temem bave. Filozofija nam pomaže da mislimo Holokaust i u tom smislu se ova knjiga ne razlikuje od drugih doprinosa ove discipline. Ali takođe značajno je napomenuti da za nas, danas i ovde, nije krucijalno šta je unverzalni doprinos filozofije razumevanju Holokausta ili doprinos filozofije univerzalnom razumevanju Holokausta, koliko je značajno da mi ovde, na našim jezicima i u našim diskursima gradimo ovu vrstu misli. Sa druge strane, ne smemo praviti grešku verujući da akomulirana znanja o ovom događaju nemaju veze sa nama, kako u istorijskom, tako i u savremenom kontekstu. Dragan Prole u tekstu ove knjige u kojem razmatra fenomenologiju gađenja kao jednog od mogućih objašnjenja odnosa prema Jevrejima tokom Drugog svetskog rata napisao je kratak odeljak koji upravo po pitanju tog savremenog kontekstu posebno zapada za oči: „Antropologija totalitarnog poretka razvija se u dva smera: obožavanje vođe opstaje i pada zajedno sa kapacitetima zajednice da ispolji svoje gađenje spram svih onih koji na bilo koji način predstavljaju­ naličje idealizovanog konstrukta vođe“ (str. 24).

Filozofija mora biti stožer diskurzivnog stvaranja o Holokaustu. Ona mora da bude hrabra i pokuša da da odgovore na pitanja koje je Holokaust otvorio. Autori u ovoj knjizi su svakako nastojali da odgovore na ovaj izazov. Ono što je posebno značajno napomenuti jeste da nisu samo discipline i njihove metodologije te koje doprinose razvoju studija Holokausta već i pojedinačni istraživački pristupi, kao što su u slučaju ovog zbornika, hermeneutika, filozofija emocija, kritička i književna teorija.
Da li možemo nakon Holokausta gledati na istoriju kao na progres? Da li je Holokaust nepojmljiv i neponovljiv i u tom smislu da li ga možemo koristiti kao platformu za razumevanje drugih istorijskih događaja? Šta nam je Holokaust otkrio o ljudskom ponašanju i prirodi, kako počinalaca, tako i žrtava? Ili kako jedan od autora, Igor Cvejić u svom radu piše: „Da li smo danas ravnodušni prema ovom događaju i da li smo uopšte sposobni da ga emotivno doživimo?“ (str. 57). Ova knjiga pored toga što problematizuje pojedine aspekte Holokausta, osvetljava ključna mesta, ne samo Holokausta kao predmeta mišljenja, već i njegovog konteksta na ovim prostorima. Tako Stejn Vervat u svom tekstu Sećanje na Holokaust u jugoslovenskoj i postjugoslovenskoj književnosti, prateći Timotija Snajdera ističe nespremnost komunističkih vlada da stave akcenat na jevrejske žrtve, što se može reći i da je slučaj i za Srbiju danas. Ali se u ovoj knjizi takođe predstavljaju i druge kompleksne konstelacije odnosa lokalnog sećanja i „globalnog“ Holokausta. Ova knjiga koliko god stidljivo i kritički, takođe pokušava da promišlja odnos između sećanja na Holokaust i sećanja na ratove 90ih godina. To je posebno vidljivo u tekstu Aleksandra Pavlovića o opusu pisca Davida Albaharija....