Partibrejkers
Zoran Kostić - Cane

Knjiga Srce kuca tu je vredan je dokument jedne izuzetne karijere, ali i svojevrsna kulturološka kanonizacija dugovečnog beogradskog rhytm & punk (Antonova definicija, jako dobra!) benda, koji je odavno neizostavni deo spiska kulturnih činjenica "većih od života", dakle onih koje snažno oblikuju vreme i živote nekoliko generacija na prostoru gde se razume jezik na kojem pevaju. Ovo ipak nije Engleska, pa da ti kraljica da titulu i orden; nije ni Amerika, pa da zaradiš brdo para i u svojoj vili s bazenom smišljaš potresne refrene o patnjama Trećeg sveta, ili čega već; ovo je Srbija, ovde treba da budeš srećan ako ne skapavaš od gladi, obaška i od laganog prezira "uspešnijih" bivših kolega... Zato je nešto kao ovo prilično raskošno izdanje jedna od retkih zadovoljština koje mogu (ali ne moraju! Niti bi dobili, bez entuzijazma Flavija Rigonata!) da dobiju ljudi koji deluju sa stanovite društveno-statusne margine, mada po svom umetničkom značaju ni u ludilu nisu marginalci. Pošto nije zabranjeno nadati se, hajde da se nadamo da će biti bar još nekoliko ovakvih knjiga, odnosno, tačno onoliko koliko ovde ima ljudi koji ovakve monografije zaslužuju. A to znači: ni malo, ni mnogo, nego taman.

teofil pančić

Skoro tri decenije života Partibrejkersa su tri decenije naših života ovde, i ova knjiga je kao ogledalo Vremena u kome vidimo kako se Cane i Anton menjaju iz godine u godinu, zajedno sa nama. . .
Flavio Rigonat

Teško bi bilo naći nekog na muzičkoj sceni ko je na svom početku tako mnogo obećavao, a onda, uprkos svemu, još više postigao. Prvi album Paribrejkersa i danas je jedan od najsnažnijih rok istupa u istoriji ove muzike kod nas. Kao jedna od par najuticajnijih jugoslovenskih ploča, svojim bazičnim rokenrol zvukom kombinovanim sa ovdašnjim uličnim slengom, direktno je odgovorna za pojavu gomile autentičnih rok bendova širom zemlje, od sredine osamdesetih pa sve do danas. Naravno, oni se nikad nisu odrekli svog puta niti njegove moralne poruke – Partibrejkersi su nastavili produbljujući isti zvuk sve do najnovijih vremena, ostajući često sami na poprištu.
Ne znam šta može više biti simbol otpadničkog rok stava, izgleda i zapitanosti od Canetovog nezaboravnog glasa i Antonove režeće gitare. Kao Rolling Stonesi i Led Zeppelin, i Partibrejkersi su stvorili svoju mitološku sliku, koja stiže pre njihove muzike, čineći ih poznatim i tamo gde se rokenrol ne sluša, dali su nam naš arhetip kako rokenrol jedino može da izgleda i zvuči.
iz recenzije Dragana Ambrozića