Članci, razgovori, pisma
Stanko Lasić

,

Karlovac, jeseni 1940. Trajala je bitka za Englesku, nad Engleskom. U kući se mnogo govorilo o Mačeku, Banovini, Trojnom paktu, o Subašićevom kuružnjaku, Churchillu i padu Pariza, o Beli Bartoku i Ejzenštejnovim filmovima, o Romain Rollandu i Rabindranathu Tagoreu, o vremenima koja su postala opasna. Bližio sam se svojoj četrnaestoj godini. U školi red i učenje. Do škole blato i kiše. Jedne se noći moja majka probudila, usred mrkle tmine, nije me našla u krevetu. Nastala je uzbuna. Zapalila su se sva svjetla, sjurilo se na ulicu. Obavijestilo očevu braću, daljnje rođake, prijatelje. Jedni su krenuli na Koranu i Kupu, drugi u šanceve, treći na policiju i u bolnicu, četvrti u kinesku četvrt poznatu po javnim kućama. Jedni su se cerekali, drugi imali ozbiljna lica. Pomišljalo se svašta. S pravom. Satima sam lutao noćnim Karlovcem i njegovom okolicom: mrk i udaljen od svega, ponajprije od sebe samog. Sam sebi neprepoznatljiv. Kad sam se vratio, svitalo je. Svi su odahnuli, nešto se pitalo i prigovaralo, ne previše, moja me majka grlila, tužna, radosna, zaplakana. U toj gomili svega i svačega, od susjeda do stare mame, izricane su razne hipoteze, te ovo te ono, nije se spominjalo mjeseČarstvo jer mjeseca nije bilo, ali se zuckalo o pubertetskim poremećenjima, o tome da bi ga trebalo dobro izdevetati da si zapamti za cijeli život, nije se zaboravilo ni poeziju, to vam je to njegovo čitanje, zloguki su glasovi gotovo zadovoljno proricali, neće dobro svršiti, dok su oni nacvockani (jer se obilno točila rakija) mrmljali da to nije ništa, pa kaj ćete, malo muha u glavi, nije ni to loše. Moji najbliži (otac, brat, stričevi) ostali su uglavnom nijemi. Sve je pomalo nalikovalo svadbi ili krstitkama, najviše karminama, jer se i jelo, prezalogajilo, kako je i normalno, ljudi od stresa i jutra ogladne. Netko je u ovu graju i tišinu, u brbljanje i mljackanje, u glupavu atmosferu vesele neuobičajenosti, nehajno dobacio, dečko želi Nemoguće, to su takve godine. Bučni se film pretvorio u nijemi. Vidio sam geste, nestao u sebi.