Bebač
Roddy Doyle

Sve je, dakako, moglo drukčije izgledati. Ova je priča mogla biti turobna drama u kojoj bi junakinja isplakala akumulacijsko jezero neke strateške hidroelektrane i naposljetku, napuštena od svih, digla ruku na sebe. Jeza nas prožme kada samo pomislimo što bi od priče s neželjenim djetetom načinio neki naš grudobolni klasik. Neke smo takve pripovijesti od naših klasika, uostalom, dosad pročitali i, hvala vam najljepša, dosta ih nam je. Roman Bebač, srećom, nije ni nalik njima. Roddy Doyle je blagoslovljen darom da priču o osobi uhvaćenoj u stupicu sudbine ispriča s Ijupkošću i vedrinom i pruži vam čistu ugodu čitanja. Premda je pred sobom imao sav inventar za horror - neimaštinu, mnogočlanu obitelj, osramoćenu siroticu... pisac ih sve vrijeme drži s glavom iznad površine, ne pušta ih da potonu u malodušnost i samosažaljenje, a ako mu priča gdjekad i počne klizati u užas, on je zakoči savršeno pogođenom šalom, elegantnim manevrom okrene stvar u smijeh. Glavna se junakinja guši od cereka pridržavajući se rukama za ogroman trbuh, a vama bude fino, popravi vam dan, makar onih kratkih nekoliko sati koliko vam treba da pročitate Doyleov roman mislit ćete kako je život sjajan.