Poljubit ću je uskoro, možda
Šime Storić

- Problem se više ne može odgađati! - reče mama. - Čekala sam samo da završi školska godina!
Problem o kojemu je govorila bila je moja debljina. Za doručak i ručak jeo sam, recimo, malo više nego dečki moje dobi, ali sam s večerama pretjerivao. Večerao sam previše, priznajem, ali ja tu ništa nisam mogao. Želudac je tražio, a zubi mljeli sve čega su se dočepali.
Mama je mislila da ja uživam u svojoj debljini. Da je ona bila u mojoj koži kad su za mnom vikali: "Rok-gic, rok-gic! Čuvaj, ide Giconja!", ne bi tako mislila. Vodila me liječnici. Pio sam nekakav smrdljivi lijek. Radio sam čudne vježbe. Mama je vozila bicikl, a mene vukla za sobom na uzici kao kućnog ljubimca. Kao - to će pomoći, od trčanja ću izgubiti kilograme. Ali ništa. Od svega toga ja sam se još više debljao, bujao kao tijesto od kojega je mama pekla buhtle, a koje sam ja, jednu za drugom, dvadeset učas smazao.
- Od danas ćeš bez večere na spavanje! - mama je odsjekla prvoga dana kada je završila školska godina.