Delo Tomasa Bernharda predstavlja najviše literarno dostignuće na nemačkom jeziku u drugoj polovini XX veka, i on se danas smatra jednim od najvećih autora moderne svetske književnosti. Knjiga pripovedaka "Gete na sssamrti" prvi put je objavljena 2010. godine u Nemačkoj, a ovo izdanje je prvi prevod u svetu.
Čitavo Bernhardovo delo u znaku je neizlečive mržnje i kolosalnog prezira prema jednoj tipičnoj sorti malograđanskih ništica
Ima ona priča iz predizborne kampanje za predsednika Amerike 1996. godine, kada su na megdan izašli tadašnji kandidat Bil Klinton i njegov republikanski takmac Bob Dol, priča, dakle, koja sve i da nije tačna, negde jeste istinita. Legenda kaže da je na adresu "Gete instituta" u Minhenu, te 1996. godine, u jeku američke predsedničke kampanje, stiglo pismo u kojem se Bob Dol, lično, obraća Johanu Volfgangu Geteu (takođe lično) i poziva ga na završnu republikansku konvenciju jer bi njemu, Dolu, i njegovoj supruzi Elizabet, bila čast da ga, te 1996. godine, ugoste, upoznaju i s njim popričaju. Posle nekoliko dana iz Minhena je, na Dolovu adresu, stiglo pismo u kojem se Gete ljubazno zahvaljuje Dolu na pozivu, ali žali što neće moći da dođe i lično stisne ruku njegovoj ženi Elizabet. U potpisu: Johann Wolfgang von Goethe, 28 avgust 1749 – 22 mart 1832.
Istinitost ove epizode, dakle, čak i da se nikada nije dogodila, čak i da je idiotsko pismo napisao entuzijastični i nadobudni šrafić partije, u njenoj je neprolaznoj opštosti koja se manje odnosi na poslovičnu neobrazovanost savremenih političara, a više na jednu pervertovanu i perverznu predstavu o kulturi koja pomaže ostvarivanju političkih zamisli. U osnovi, to ne bi bilo ništa strašno, niti zabranjeno – zašto da ne, kultura je uvek stvar zajednice, dakle politike – kada bi ta perverzna predstava ukazivala, posredno, na priznavanje vrednosti kulture, ali ovde je reč o nečemu drugom: o potapanju kulture u kloaku. Od ignorisanja kulture gore je samo obožavanje kulture. Nušić je, recimo, umeo napisati prodorne redove o bezrezervnim poštovaocima kulture: štaaaa, niste čitali Getea!?!? (trep, trep, usne sleđene u grimasu zapanjenosti, očni prorezi odašilju prezir, rumenilo odaje istinsku potresenost, kraj prizora; valja dodati da, uprkos sličnosti, živopisni gradonačelnik Jagodine, zvani Palma-Mesi, zapravo ne spada u rečeni krug ljudi i pojava, uprkos žaljenju što je bio isuviše mali da bi se družio s Mocartom; on, naime, nikada nije ni tvrdio da mu drugovi Borhes i Markes išta znače). Iz gađenja koje je Tomas Bernhard, genijalni austrijski pisac, osećao vizavi takvih likova (a ne bi se reklo ni da je samoga Getea naročito gotivio) izniklo je jedno od najznačajnijih književnih dela dvadesetog veka. Čitavo njegovo delo (Bernhardovo, ne Geteovo), zapravo, u znaku je neizlečive mržnje i kolosalnog prezira prema toj, tako tipičnoj sorti malograđanskih ništica.
PISAC NA SAMRTI: U naslovnoj priči zbirke Gete na sssamrti (LOM 2011, prevod Bojana Denić) imamo upravo urnebesnu, bernhardovsku rekonstrukciju poslednjih Geteovih dana. Dva momenta su od ključne važnosti. Prvi: Geteova želja je da upozna Ludviga Vitgenštajna, filozofa koji će se roditi nekih pedesetak godina posle Geteove smrti, a koji je filozof, po sudu samoga Getea, jedini dostojan njegove, Geteove to jest, genijalnosti. Drugi: pisac na samrti okružen je lešinarima-biografima – pri čemu ni Ekerman ne prolazi baš sjajno – koji se utrkuju u tome ko će umirućem Geteu biti od veće koristi i ko će ostaviti verodostojnije svedočanstvo o velikom čoveku, sve u nadi da će od njegove besmrtnosti i sami profitirati, poput pomenutog Ekermana (koga prisutni, razume se, mrze najstrašnije na svetu i najstrašnije ga opanjkavaju). S jedne strane, dakle, imamo samozaljubljenog Getea koji danima očekuje Vitgenštajnov dolazak iz Kembridža (ili Oksforda), s druge ljudski talog od biografa, a pojavi se i pokoja žena u bundi. Zašto u bundi? Zato što su žene iz Geteovog života, računajući i njegovu majku, obožavale bunde, taj besmrtni malograđanski rekvizit. U Vitgenštajnovom okruženju, međutim, niko nije čuo za Getea (!). Bernhard, dakle, ubacuje po koju "istorijsku ličnost", oslanja se na "stvarne" biografske podatke, ali sve ostalo je ironično, cinično, nemilosrdno obrušavanje na palanačke porive, stilom neponovljivim, u kojem rečenice, poput besnih pasa, nasrću na i najmanji nagoveštaj banalnosti....
Ivan Milenković
